Case #36 - Žena koja nije ništa osećala
Brenda je govorila o tome kako nema jasan identitet – lako je gubila osećaj za granice i previše se identifikovala sa drugima. Takođe je govorila o tome kako je stidljiva, da ne voli da je fotografišu ili da je stavljaju u centar dešavanja. Ovo su pokazatelji o potrebi da se nastavi oprezno i obazrivo i da se bude svesno potencijalnih problema stidljivosti (vezano za izloženost).
Napomenuo sam joj da sam ok sa tim da je ne ispitujem dalje sve dok se ona ne oseća ok sa sobom.
Ukazao sam na to da smo pred grupom ljudi, i pitao je kako joj se to činilo. Rekla je da svi gledaju u nju ali da se nije osećala kao da je viđena. Pitao sam da li je to zbog njihovog ograničenog znanja o njoj ili zato što se ona krila. Rekla je da je razlog i jedno i drugo. To mi je pomoglo da stvorim okvir relacione dinamike. Tako sam se ponovo usredsredio na nju i zatim – ja sam gledao u nju, ali se ona i od mene krila. Rekla je da jeste, da to radi sa svima. Ovo je naravno postavilo relacioni zastoj – deo nje čezne da bude viđen, ali to onaj drugi deo ne dozvoljava. Ovo je bilo upozorenje da treba da nastavim pažljivo inače bih jednostavno postao frustriran i zarobljen u toj dinamici.
Dakle, umesto ispitivanja, ispričao sam joj stvari koje mi je ona već otkrila o sebi – deliće ličnih informacija koje je podelila. Takođe sam pomenuo ono što sam video – na primer, boju odeće koju je nosila.
To je stvorilo neko tlo o tome šta je među nama, bez pitanja nekih daljih pitanja, ukazujući da sam prisutan sa tim šta je delila i šta je činila dostupnim. U slučajevima stida, važno je podeliti nešto o sebi pre nego previše ispitivati drugu osobu.
Ipak, njene oči su bile staklaste i ona je napomenula da počela da se isključuje. To je ukazalo da je kontakt za nju bio previše. Zato sam je pitao gde se ona isključuje...rekla je u mesto bezbrojnih svetova, prošlih života.
Ovo mi je ukazalo da se distancira od mene i da su ovde problemi sigurnosti primarni problemi. Predložio sam da može da odluta u sanjalačko stanje, da to mogu i ja, i da mogu da pozovem sve iz grupe da urade isto, tako da svi možemo samo da sedimo zajedno, u našim sanjalačkim mestima. Ovaj predlog je preuzeo njen impuls i ohrabrio dalje kretanje u tom pravcu. Ovo se u Geštaltu zove paradoksalna teorija promene – biti sa onim što jeste, i oslanjati se na to. Rekla je „Ja ne osećam ništa".
Drugim rečima, bila je potpuno distancirana. Na ovom mestu, samo određen tip kontakta je dozvoljen.
Pitao sam je kakav tip podrške joj je potreban, a ona je rekla da je to da se oseća sigurnije. Rekla je – ne želim da budem viđena. Zato sam joj rekao da neću gledati u nju, a u isto vreme sam podelio svoju tugu – kako uopšte neću gledati u nju, neću pokušavati da je vidim, da će njeno sakrivanje biti potpuno. Rekao sam joj da osećam toplinu prema njoj, ali da ne mogu da pronađem način da dođem do nje.
Brenda me pogledala i rekla „ne volim da prihvatam podršku". Ovo je bilo otkriće koje mi je dalo nagoveštaj kako da nastavim. Predložio sam eksperiment – da ona drži dve ruke – jednom gura unazad, a druga je otvorena da prihvati podršku.
Uradili smo ovo i ona je bila u stanju da prihvati moju podršku – polako sam posegnuo za njenom otvorenom rukom i držao je. Onda je ona izjavila da je tu „sila" koja joj govori da ne oseća. Zamolio sam nekoga da stane ispred nas, kako bi predstavljao tu silu. Ona nije mogla ili nije htela da identifikuje koga to predstavlja, što je bilo uredu.
Zato sam je zamolio da nešto izjavi toj sili. Rekla je „slušaću te onda kada je to korisno za mene, u suprotnom, dozvoliću sebi da osećam podršku".
Ovo je bila izjava diferencijacije i integracije. Mogla je da dozvoli sebi da oseća, prihvati podršku, uđe u odnos, da bude viđena i da ima osećaj izbora.
Ovaj rad je bio spor i zahtevao je da stalno poštujem njene granice, da ne zalazim u mnogo detalja, čak ni oko toga što oseća...ali ipak i da ne odustanem. Ljudi obično reaguju na nekoga ko postavlja ovakav tip granica privatnosti – ili se povlače, ili je sastanak na nepovezanom nivou ili je osoba nadmoćana interesom ili čak dobrotom. Ono što je potrebno je neutralno prisustvo, sa dovoljno topline i interesovanja, ali ne previše – ovo se zove hatrmonična veza, a ona je jezgro relacione veštine.
Posted by Steve Vinay Gunther