Learn Gestalt

Mogao sam reći da je Lizi bila pomalo napeta, ali nisam znao zbog čega. Izgledala je kao da je na ivici, zamišljao sam da je ljuta. Pričala je o svađi sa ocem kao tinejdžerka o temi kojoj raspravljamo – duhovnost. Od oba roditelja je iskusila nedostatak podrške za njena interesovanja. Njena majka ju je podrivala, otac joj se protivio i ismevao njenoj želji da razume više.

Dok oni koji odrastaju u religioznom kontekstu mogu imati problema jer su uverenja gurana u njihove glave., drugi, kao što je Lizi, mogu naći da roditelji koji su ateisti mogu da se protive interesovanju za religiju ili duhovnost kad su u pitanju njihova deca.

Lizi je u svojim tridesetim, ali oseća uticaj toga. Njena potraga je nastavljena, ali nije nešto o čemu bi inače razgovarala sa drugima, držeći to u privatnosti. To je bilo shvatljivo, zbog iskustva koje je proživela dok je odrastala. To ju je takođe izolovalo, i značilo da neće imati podršku i dijalog o tome.

Sad mogu bolje da razumem njeno peckanje kada sam počeo da pričam sa njom o toj temi – očekivala je negativnost i suprotsavljanje umesto podrške. To nije bilo razumljivo. Prva stvar koju sam uradio je bila eksplicitan izraz podrške. To je bilo ono što me je interesovalo, pozitivno, i želja da se otvorimo. Pričao sam o mojoj energiji koju sam imao prema temi, i mom interesovanju za razgovor.

Istakao sam takođe i prirodu okruženja u kojoj se nalazimo – grupa ljudi koja je isto tako zainteresovana za to, i koja je spremna na dijalog. Rekao sam da mi je namera da budem siguran da neće biti nipodaštavanja mišljenja kada se budu izražavala.

Ovo je bilo važno u procesu postavljanja osnove sigurnosti prilikom započinjanja o temi sa Lizi, i da bi joj bilo jasno da te okolnosti su drugačije od onih na koje je navikla. Bio sam vrlo svestan rizika po nju da priča o tome. Rekla je da je osećala olakšanje, ali da je i dalje napeta. Moje reči su bile da je sve dobro, ali ona nije nikad iskusila takvu podršku.

Predložio sam eksperiment – pozvao je da kaže neka svoja ubeđenja i da ih zajedno istražimo.

Izabrala je jedno uverenje – ljudi se ne rađaju loši, već se izgube, ili nisu svesti. Rekao sam joj da se slažem sa tim – doza podrške, i takođe pokazivanje moje otvorenosti i da sam tu da je saslušam. Eksplicitnost je vrlo važna. Pitao sam je nekoliko pitanja da bih dobio više detalja, a ona je očito uživala u tome da priča o svojoj perspektivi, i da je čuju.

Povezao sam njene ideje sa drugim idejama nekih pisaca – na primer Metju Foks (Originalni blagoslov), da joj pokažem da postoje i drugi koji imaju istu perspektivu, i kojima može da se obrati za podršku i za produbljivanje njenih ideja. Onda sam je pitao da li želi da čuje neko suprotno viđenje koje možda postoji u vezi sa tim verovanjem. Složila se. To je bio sledeći korak – da je podržim prilikom zauzimanja stava pri suočavanju sa suprotnom stranom.

Izneo sam jednu perspektivu – onu o egzistencijalnoj odgovornosti – o posledicama naših akcija, bez obzira na namere, nivo svesti, ili stanje uma.

Nežno sam razvukao njene misli, pružajući izazovne perspektive, i uključio je u razgovor u vezi sa njenim odgovorom. To je bio dobar razgovor, i pristupio sam vrlo pažljivo, tako da je mogla da iskusi razgovor preko različitosti, bez ljutnje ili suprotstavljanja. To joj je pomoglo da uvidi i druge perspektive, i pružilo joj je iskustvo uspešnog nailaženja na različitost. Sada je imala osnovu koju je mogla da proširi dijalogom sa drugima. U Geštaltu uvek tražimo ravnotežu izazova i podrške, i pružamo klijentu novo i transformišuće iskustvo kroz eksperiment – radeći na ivici njihovog komfora, tako da postoji rast, ali brzinom koja je prihvatljiva.

 Posted by  Steve Vinay Gunther